Biografija

Desanka Maksimović
Desanka Maksimovic (rodjena 16.5. 1898. u Rabrovici kod

Valjeva, preminula 11.2. 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica
knjizevnosti i clanica Srpske akademije nauka i umetnosti.

Desanka Maksimovic je bila najstarije dete oca Mihaila, ucitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rodenja, Mihailo Maksimovic je dobio premestaj, te se porodica

odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je zavrsila
gimnaziju. Pocetkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.
Studirala je na odeljenju za svetsku knjizevnost, opstu istoriju i istoriju umetnosti
Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Nakon diplomiranja, Desanka Maksimovic je najpre radila u Obrenovackoj gimnaziji, a zatim
kao suplent u Trecoj zenskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na
usavrsavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon sto je od 3.9. 1925. godine radila oko
godinu dana u uciteljskoj skoli u Dubrovniku, presla je ponovo u Beograd gde je radila u
Prvoj zenskoj gimnaziji. Jedna od njenih ucenica bila je i Mira Aleckovic, koja je takode
postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimovic. Pocetkom Drugog svetskog rata
je otisla u penziju, ali se u sluzbu vratila 1944. i u istoj skoli ostala do konacnog
penzionisanja, 1953.
Putovala je sirom tadasnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja medu piscima i
pesnicima; u njih su spadali i Milos Crnjanski, Ivo Andric, Gustav Krklec, Isidora Sekulic,
Branko Copic i mnogi drugi.
Dana 17.12. 1959. izabrana za dopisnog clana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske
akademije nauka i umetnosti, a 16.12. 1965. za redovnog clana.
U cetvrtak, 11.2. 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka
Maksimovic. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimovic je rodena 16. maja
1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva.Otac joj je bio ucitelj.Osnovnu skolu i gimnaziju
zavrsila je u Brankovini i Valjevu.Posle Prvog svetskog rata upisuje se na Filozofski
fakultet u Beogradu gde studira svetsku knjizevnost,opstu i istoriju umetnosti.Kada je 1923.
god. diplomirala postavljena je za suplenta u III zenskoj gimnaziji u Beogradu.Jednu godinu
je provela na usavrsavanju u Parizu kao stipendist francuske vlade.Kratko radi u uciteljskoj
skoli u Dubrovniku i onda prelazi u Beograd gde kao profesor radi u I zenskoj
gimnaziji.Pocetkom Drugog svetskog rata dobija penziju,ali se u sluzbu vraca 1944. i u istoj
skoli ostaje do konacnog penzionisanja, 1953.

 

Desanka Maksimovic je bila pesnik, pripovedac, romansijer, pisac za decu, a
povremeno se bavila i prevodenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenackog, bugarskog i
francuskog jezika.
Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedacke,
romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u casopisu
Misao.
Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalacka, i ozbiljna i osecajna.

Cuvsi za streljanje daka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih
najpoznatijih pesama Krvava bajka – pesmu koja svedoci o teroru okupatora nad neduznim
narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.
Najznacajnija dela Desanke Maksimovic su:
Pesme (1924)
Vrt detinjstva, pesme (1927)
Zeleni vitez, pesme (1930)
Ludilo srca, pripovetke (1931)
Srce lutke spavaljke i druge price za decu (1931, 1943)
Gozba na livadi, pesme (1932)
Kako oni zive, price (1935)
Nove pesme (1936)
Raspevane price (1938)
Zagonetke lake za prvake dake (sa Jovankom Hrvacanin, 1942)
Sarena torbica, decje pesme (1943)
Oslobodenje Cvete Andric, poema (1945)
Pesnik i zavicaj, pesme (1945)
Otadzbina u prvomajskoj povorci, poema (1949)
Samoglasnici A, E, I, O, U (1949)
Otadzbino, tu sam (1951)
Strasna igra, price (1950)
Vetrova uspavanka (1953)
Otvoren prozor, roman (1954)
Prolecni sastanak (1954)
Miris zemlje, izabrane pesme (1955)
Bajka o Kratkovecnoj (1957)
Ako je verovati mojoj baki, price (1959)
Zarobljenik snova (1960)
Govori tiho, pesme (1961)
Prolecni sastanak (1961)
Patuljkova tajna, price (1963)
Ptice na cesmi, pesme (1963)
Trazim pomilovanje, lirska diskusija s Dusanovim zakonikom (1964)
Hocu da se radujem, price (1965)
Djacko srce (1966)
Izvolite na izlozbu dece slikara (1966)
Pradevojcica, roman (1970)
Na sesnaesti rodendan, pesme (1970)
Praznici putovanja, putopisi (1972)
Nemam vise vremena, pesme (1973)
Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976)
Pesme iz Norveske (1976)
Bajke za decu (1977)
Nicija zemlja (1979)
Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983)
Medasi secanja, pesme (1983)
Slovo o ljubavi, pesme (1983)
Pamticu sve (1989)
Nebeski razboj (1991)
Ozon zavicaja (1991)
Zovina svirala (1992)

Najcesci motiv u poeziji Desanke Maksimovic je bila ljubav, i njena rec, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesnicke prirode. Njena poezija je odlikovana citavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesnicko geslo je bilo da poezija

treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema coveku i zivotu.
Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani,
da postuju ljude drugacijih uverenja i nacela, misljenja, boja i vera, i da budu strogi
prema svojim manama kao i prema tudim. Od svih vrednosti u zivotu ona je kroz svoje pesme
posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
U kasnijem periodu zivota, lirika Desanke Maksimovic je dobila nesto smireniji i tisi duh.
Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevodeni su na mnoge jezike, a njene
pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Desanka Maksimovic je bila pesnik,
pripovedac,romansijer, pisac za decu,a povremeno se bavila i prevodenjem, mahom poezije,sa
ruskog,slovenackog,bugarskog i francuskog jezika. Njena poezija,pripovetke,romani,knjige za
decu prevodeni su na mnoge jezike, a pojedine njene pesme nalaze se u antologijama poezije
raznih naroda. Vise puta je nagradivana nasim najvisim knjizevnim nagradama.Prvo priznanje
dobila je 1925.nagradom za pesmu “Strepnja” na konkursu casopisa “Misao”.Bila je clan Srpske
akademije nauka i umetnosti od 1959.god.
Desanka je bila od onih priroda u kojima se jos u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja
zivota ne odricu.Jer,sve u Desanki je pesnicko:i rec,i odnos prema svetu,i filozofija. Reklo
bi se cak da nista drugo nije mogla biti do to sto jeste.Sve sto je napisala,napisala je
srcem.A to njeno srce otvoreno je uvek i svuda,svemu i svakome.
Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca.Sunce odlazi,a sve,i ljudi i priroda, pruzaju
prema njemu ruke i dovikuju-nemoj otici,ostani… Tada je imala 14 godina.Sedela bi obicno
na nekom panju i pisala. To je bio njen pesnicki atelje.Sa 14 god.se ne moze stvoriti cudo,
ali se moze osetiti miris zemlje.Moze se doziveti noc,cuti cuk.Moze se zaspati na pokosenoj
livadi i zapisati prva “ljubavna” rec.Sa 14 god.moze se znati istorija i upoznati ratnik.A
tu,u Brankovini, imalo je sta i da se vidi i da se cuje o istoriji.Sa 14 god.mogla se
doziveti samoca,i strah.Prve ocene Desanka Maksimovicje dobila u Valjevu,od drugova iz
gimnazijskih klupa.Citala im je,a oni su je hrabrili i proricali joj blistavu buducnost.
Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obelezen osecajnoscu,uskracen
za nesto, ugrozen.Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimovic jos za zivota stekao ime
i ugled i zadobio toliku naklonost,postovanje i privrzenost brojnih Citalaca.Desanka
Maksimovic nema drugu biografiju sem knjizevnu,ni drugog poroda sem pesama.Onaj ko je citao
njene pesme upoznao je ne samo njenu dusu i njeno bice, vec i dusu naroda iz kojeg je
potekla.Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri,plemeniti,ponositi,postojani, da
postuju ljude drugac:ijih nacela i uverenja,boja i vera,pozivala ih da proslave i tudeg
sveca, da uvazavaju neistomisljenike,da budu strogi prema svojim kao sto su i prema tudim
manama.Od svih vrednosti u sivotu ona je posebno isticala slobodu,odanost,hrabrost,dobrotu i
nekoristoljublje.
Za razliku od mnogih liricara, narocito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesnicki
problem resavali i slozenijim sredstvima, nasa pesnikinja je uvek isla za tim da
najjednostavnijim i najprecim putem dopre do takvog zamucenog i skrivenog jezgra kakvo je
ljudska bespomocnost pred tajnom.
Ma koliko bile raznolike i neujednacene sve Desankine pesme istovrsne su, istim glasom
ispevane.Melodija njene poezije je sestra govorne melodije.Otkriva citavo obilje novih
aliteracija i rima,koje i kada nisu izmesane sa poznatim,u kontekstu nekako zazvuce
poznato;skoro uvek su nekako prirodno na svom mestu.Desankina poezija saopstava o
ljubavi,prenosi impulse mladosti.Ljubav je vodic u svet, ucitelj duha.Bog o kome i kome peva
Desanka Maksimovicprisutan je svuda i nigde ga nema;,on je milosrdan i ravnodusan; prisan i
neuhvatljiv; ispovednik i stranac.On nije sabran u jednu zizu,vec je rasut u hiljadu
mogucnosti,a pesnikinja nam saopstava da svaka od njih moze biti,ili jeste prava.Sve te
suprotnosti se uskladuju u ljubavi.
Lirika Desanke Maksimovic se od samog pocetka dozivljavala kao cista ispovest srca, sto je i
sadrzano u stihu “Ja sam lovac srca svoga rodenog”. Njeno osnovno pesnicko geslo je da
poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema coveku i zivotu, da izvire
iz njih.
U kasnije dane lirika Desanke Maksimovic dobila je svoju patinu, kao i njena rascvetana
priroda u jesen,koja se u ovu liriku sve vise uvlaci.Njena poezija je dobila ono sto vreme
ljudskim motivima namece: smirenost u nemirima,utisanost u akcentima.Godine ova pitanja
neizbezno donose.Da li traziti odgovore na njih? Ne traziti nenalazivo, tj.pomiriti se sa
zakonima.Traziti ga i ne naci znaci neizbeznost kraja bez novog pocetka.Misao Desankina pred
krajem, sluteci ga vec,je samo konstatacija neobilaznoga i samim tim odricanje da se bilo
kuda okolo prode.Ona kao ptica scucureno cuti i ceka ono sto doci mora.Prirodno i
jednostavno je pevala o zivotu i sada tako peva o smrti.